Najznačajniji i najbrojniji figurativni dokumenti dobijeni su istraživanjem oslikanih pećina. Ove riznice paleolitske umetnosti raspoređene su po relativno prostranoj oblasti između Urala i Atlantika. Pokretni umetnički predmeti pronađeni su u velikom delu zapadne i srednje Evrope, i u Rusiji sve do Dona. Ali, zidno slikarstvo je ograničeno na Španiju, Francusku i južnu Italiju (izuzev jedne oslikane pećine na Uralu, otkrivene 1961. godine). Odmah pada u oči »izvanredno jedinstvo umetničkog sadržaja: vidljivi smisao slika kao da se menja od 30000. do 9000. godina pre nove ere, a istovetan je i u Asturiji i na Donu.20 Prema Leroa-Guranu, reč je o širenju putem dodira sa istim ideološkim sistemom, posebno s onim koji obeležava »religiju pećina« (isto, str.
hovnu vlast nad svetom (up. Zevs — Tifon). Pobeda boga obezbeđuje i napredak zemlje. Možemo pretpostaviti da je mit, pre »folklorizacije«, »vladavinu zmaja« prikazivao kao interval »haosa«, koji dovodi u opasnost exact izvore života (Zmaj podjednako simbolizuje i »delatnu moć« i mračnu silu kao što su suša, ukidanje pravila i smrt.)
Osim toga, ekstatička uspenja šamana, simbolika letenja, imaginarno iskustvo visine kao oslobađanja od težine, doprinose tome da se nebeski prostor odredi kao izvor i prebivalište pre svega natprirodnih bića: bogova, duhova, junaka donosilaca civilizacije. No podjednako su važna i bogata značenjima »otkrivanja« noći i podzemnog sveta, ubijanja divljači ili smrti nekog člana porodice, kosmičkih katastrofa, mogućih kriza vezanih za zanos, ludilo ili surova ubistva među članovima plemena. Odlučujuću ulogu imala je magijsko-religiozna valorizacija jezika. Već su neki gestovi mogli da naznače epifaniju božanske moći ili neke kosmičke »misterije«. Verovatno je da gestovi antropomorfnih figura iz preistorijske umetnosti nisu odražavali samo značenje nego podjednako i moć. Za religiozno značenje »gestova-epifanija« znala su još i neka primitivna društva s kraja XIX veka.forty five Tim više, fonetska inventivnost morala je predstavljati neiscrpni izvor magijsko-religioznih moći. Čak i pre artikulisanog jezika, ljudski glas je, svojim zvučnim eksplozijama i forty four
se da je Zaratustra istorijska ličnost, reformator tradicionalne etničke religije, odnosno, a single religije koja je bila zajednička Indoirancima drugog milenijuma pre Hrista; iz drugog vidokruga Zaratustrina religija predstavlja samo jedan vid iranske religije, ij. mazdaizam, budući da je u njenom središtu obožavanje Ahure Mazde; prema autorima koji dele ovo metodološko stanovište, ne samo da nije postojala nikakva »reforma« koju je izvršio »prorok« Zaratustra, nego mu se osporava i da je bio istorijska ličnost. Kao što ćemo uskoro videti, dilemma Zaratustrinog istorijskog identiteta ne bi trebalo da predstavlja neku teškoću. Bilo je normalno da istorijska ličnost Zaratustra bude preobražen u uzorni obrazac vernika koji su pripadali »mazdijanskoj religiji«. Posle nekoliko generacija, kolektivno sećanje više nije u stanju da sačuva autentičnu biografiju neke istaknute osobe; ona na kraju postaje arhetip, što znači da još odražava samo vrline svoga zvanja, predstavljene paradigmatičnim događajima, svojstvenim modelu koji otelovljuje. To ne važi samo za Gautamu Budu ili Isusa Hrista, nego i za likove manjeg dosega kao što su Kraljević Marko ili Gozonov Dieudonné (Božidar).
Potvrđeno je da su istovetni mitovi donekle prisutni svuda u svetu, od starog Egipta i Grčke do »primitivnih« naroda. Izgleda da je osnovna ideja ista: čovek more info je stvoren od neke prvobitne materije (gline, drveta, kamena^ a oživeo ga je dah tvorca. U jednom broju slučajeva, on ima isti oblik kao i njegov tvorac. Drugim recima, kao što smo to već zapazili povodom jednog sumerskog mita, čovek svojim »oblikom« i »životom«, na neki način, deli uslovljenost tvorca. »Materiji« pripada samo njegovo telo.® Stvaranje žene od rebra uzetog od Adama, može se protumačiti kao ukazivanje na androginiju prvobitnog Čoveka. Slična shvatanja potvrđena su i u drugim tradicijama, među kojima su i one koje prenose neki midrašimi. Mit o androginu slika dosta rašireno verovanje: ljudsko savršenstvo, poistovećeno s mitskim Pretkom, obuhvata jedinstvenost koja je istovremeno i totalitet. Značaj androginije ocenićemo razmatrajući neke gnostičke i her5 Reč je o jednoj osobenosti drevnih ontologija: životinje i biljke počinju stvarno da postoje tek od onog trenutka kad im se daju imena (up. primer jednog australijskog plemena u Eliade, Mythes, rêves et mystères, str. 255). 9 Dodajmo da se preminuli »duh« prema brojnim tradicijama vraća svome nebeskom tvorcu, a da se telo vraća zemlji. Ovaj antropološki »dualizam« odbacuju, međutim, biblijski autori, kao i većina njihovih savremenika na Bliskom istoku. Tek su mnogo kasnije nova antropološka shvatanja predložila smelije rešenje.
guess ką daro žmogus užmerktomis akimis? Kaip ilgai sėdi taip? Čia yra keli paprasti patarimai, kurie padės tau pradėti kelionę vidun.
Njima je posvećena cela jedna knjiga Atharvavede (XV), ali je taj tekst nejasan. Odatle ipak proizilazi da vratje upražnjavaju askezu (oni ostaju stojeći po godinu dana, itd.), da poznaju kontrolu disanja (što se povezuje s različitim oblastima kosmosa, Atharvaveda XV, 14, 15 i dalje), da svoja tela dovode u odnos homologije s makrokosmosom (eighteen, 1 i dalje). To je bratstvo ipak bilo značajno, jer je ustanovljen jedan poseban oblik žrtvovanja, vratjastoma, da bi se njegovi članovi reintegrisali u brahmansko društvo. 29 Vratjasiomi su prisustvovale i druge osobe, među kojima su glavni bili jedan magadha koji je imao ulogu pevača, i jedna prostitutka (Atharvaveda XV, two). Ona je povodom solsticijskog obreda (mahavrata) obredno opštila sa magadhom ili s jednim brahmaćarinom. thirty I sam brahmaćarin je shvatan kao osoba na kosmičkoj lestvici. Iniciran, odeven u kožu crne antilope, duge brade, brahmaćarin putuje od Istočnog do Severnog okeana i »stvara« svet; slave ga kao »zametak u srcu besmrtnosti«; odeven u crveno, on izvršava tapas Atharvaveda, XI, 5, 6—seven. Ali, kao što se to često dešava u M Vratje su nosile turbane, bile odevene u crno, a preko ramena su prebacivali dve ovčije kože, jednu crnu a drugu belu; za znak su imali šiljati štap, ukras oko vrata i zapeti luk. Kao mesto za prinošenje žrtve služili su im kola koja su vukli konj i mazga. 30 Vid. reference u tekstu i bibliografiju u Le Yoga, str. 111 i dalje.
41 Anat izvršava neku vrstu obrednog ubistva, jer se prema Motu ponaša kao prema snopu žita. Uopšte uzev, takva je smrt specifična za bogove i duhove vegetacije.12 Možemo se upitati neće li se Mot kasnije vratiti u život upravo zbog takvog ubistva agrarnog tipa. Kako god bilo ubijanje Mota je u određenoj vezi sa Baalovom sudbinom. El sanja da je Baal živ i da je »s neba potekla mast i da je med tekao u bujicama« (što podseća na biblijske slike, up. Jezekilj, 32 : fourteen; Jov twenty : 17). On prsne u smeh i izjavljuje da će sesti i odmoriti se, jer je »pobedonosni Baal živ, Kralj Zemlje postoji« (Drajver, str. 113). Ali, kao što se Jam vraća u život, tako se i Mot opet pojavljuje posle sedam godina i žali se zbog onoga što je pretrpeo od Anat. On takođe negoduje što mu je Baal preoteo vlast, pa bogovi suparnici otpočinju borbu. Oni se sudaraju, udaraju glavom i nogama kao divlji bikovi, ujedaju kao zmije, sve dok se obojica ne sruše na zemlju, Baal preko Mota. Ali Sapaš, boginja Sunca, u ime Ela upozorava Mota da je beskorisno nastaviti borbu pa se Mot pokorava i priznaje Baalovu vlast. Posle još nekoliko epizoda koje su samo delimično razumljive, Anat je obaveštena da će Baal biti Kralj zauvek, što označava početak doba mira, kada će »bik imati glas gazele, a soko glas vrapca«.forty three 40
Ovaj karakteristični proces — seoba, osvajanje novih oblasti, pokoravanje i asimilacija stanovništva — okončan je tek u XIX veku naše ere. Ne znamo ni za jedan drugi sličan primer jezičke i kulturne ekspanzije. Naučnici su se već više od jednog veka trudili da identifikuju prvobitnu postojbinu Indoevropljana, da odgonetnu njihovu protoistoriju i da osvetle faze njihovih seoba. Ta prvobitna postojbina je tražena u severnoj i srednjoj Evropi, ruskim stepama, srednjoj Aziji, Anadoliji, itd. Danas svi složno smeštaju postojbinu Indoevropljana u oblasti severno od Crnog mora, između Karpata i Kavkaza.one Severno od Crnog mora razvila se između V i III milenijuma takozvana kultura tumula (kurgan). Oko ~4000—3500. godine opaža se njeno širenje na zapad do Tise. Tokom sledećeg milenijuma predstavnici kulture ktirgan prodiru one Zajednički Vokabular za neke životinje (vuk, medved, patka, rečni losos, osa, pčela) i drveće (breza, bukva, hrast i vrba) ukazuju na umerenu zonu.
pri tom svoju prvobitnu strukturu (sveti kamen je i dalje kamen), nego se ni »sakralizacija« ne može dokučiti razumom jer čedomorstvo nije preobraženo u obred kojim se postiže neki osobiti učinak (kao što se to dešava onima koji žrtvuju svoje prvence). Avram ne izvršava obred (pošto nije težio ni za kakvim ciljem i nije razumevao smisao svoga čina); s druge strane, njegova »vera« ga je ubedila da ne čini nikakav zločin. Reklo bi se da Avram nije sumnjao u »svetost« svoga dela, mada je ona bila »neprepoznatljiva«, pa prema tome i nespoznatljiva. Razmišljanje o toj nemogućnosti da se prepozna »sveto« (pošto je »sveto« u potpunosti bilo poistovećeno sa »profanim«) imalo je značajne posledice.
stavljale sećanja neke istorijske ličnosti. Tačno je da u legendarnim biografijama iz vremena posle Proroka postoji obilje mitoloških elemenata ali, kao što smo upravo napomenuli, reč je o dobro poznatom postupku: preobražaju jedne značajne istorijske ličnosti u uzorni product. Jedna himna (Jašt 13) slavi Prorokovo rođenje mesijanskim izrazima: »Kada se rodio, i dok je rastao, voda i biljke su se veselile, kada se rodio i dok je rastao voda i biljke su verovale« (13 : ninety three i dalje). Tu se objavljuje: »Ubuduće, dobra mazdijanska religija će se Professionalširiti na sedam kontinenata« (13 : 95) .5 Kasniji tekstovi se nadugačko zadržavaju na Zaratustrinoj nebeskoj preegzistenciji. On se rodio »sred istorije« i u »Središtu Sveta«. Zaratustrina majka je primivši njegov hvarenah bila obavijena velikim svetlom. »Tokom tri noći, bokovi kuće izgledali su kao da ih obasjava oganj.« 6 Na nebu stvorena, supstancija njegovog tela pala je s kišom i razlila se po biljkama što su ih pojele dve junice koje su pripadale Prorokovim roditeljima: ta supstancija je prešla u mleko koje su, pomešano s haomom, ispili njegovi roditelji: oni su se sjedinili prvi place i tako je začet Zaratustra. 7 Još pre njegovog rođenja, Ahraman i devi su se uzalud upinjali da ga pogube. Tri dana pre nego što je došao na svet, selo je blistalo takvim sjajem da su ga Spitamidi napustili, verujući da je požar.
Takođe, delim uverenje onih koji smatraju da izučavanju Dantea ili Šekspira, odnosno Dostojevskog ili Prusta, znatno doprinosi poznavanje Kalidase, dramâ No ili Majmuna hodočasnika. Ovde nije reč o nekom pseudoenciklopedizmu, praznom i u celini uzev sterilnom. Reč je jednostavno o tome da se ne izgubi iz vida duboko i nedeljivo jedinstvo istorije ljudskog duha. Svest o tom jedinstvu duhovne istorije čovečanstva skorašnje je, još nedovoljno usvojeno otkriće. Njegov značaj za budućnost naše self-discipline ocenićemo u poslednjem poglavlju trećeg toma.
Prema jasnim Jehovinim uputstvima, Noje gradi kovčeg u koji dovodi predstavnike svih životinjskih vrsta. »Kad je bilo Noju šest stotina godina, te godine drugoga mjeseca, sedamnaesti dan toga mjeseca, taj dan razvališe se svi izvori velikoga bezdana, i otvoriše se ustave nebeske; I udari dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći« (seven:eleven—twelve). Kada se voda povukla, kovčeg se zaustavio na brdu Ararat. Noje je izišao i prineo žrtvu. »I Gospod omirisa miris ugodni« i umiren, obeća da više nikada neće »kleti zemlje« zbog ljudi (8 : 21). On usnostavlja i savez s Nojem i njegovim potomcima, a znak toga saveza je duga (9 : 13). Biblijski tekst prikazuje izvestan broj elemenata koji su zajednički i za opis potopa u Epu o Gilgamešu. Moguće je da je redaktor poznavao mesopotamsku verziju, ili je, po svoj prilici, koristio neki još drevniji izvor koji se od pamtiveka sačuvao na Srednjem istoku. Kao što smo već primetili (§ eighteen), mitovi o potopu su veoma rašireni i svi, u suštini, imaju istu simboliku: neminovnost da se iz korena unište svet i iskvareno čovečanstvo, kako bi mogli da budu ponovo stvoreni, odnosno obnovljeni u svojoj prvobitnoj neporočnosti. Ali ova kružna kosmologija je izmenjena već u sumerskim i akadskim verzijama. Redaktor biblijskog teksta preuzima i nadovezuje se na reinterpretaciju diluvijalne katastrofe: on je uzdiže na položaj jedne od epizoda »svete istorije«.
About UsMission Statement Our deepest drive and want is to help make the world a better spot. Our highest purpose is to get rid of the struggling, misery and unhappiness with the people of the entire world, and to get rid of the causes of the suffering. we've been right here to serve, within our greatest capability, to unfold the understanding and wisdom of The traditional route of yoga to all who wish these instruments. We pray that our get the job done helps others to learn, grow and acquire spiritually, bodily and mentally.